Док се не вратим

Прегазила сам и ову годину,
А доста су прегазили и мене;
Штене сам усвојила,
Подојила,
Одгојила
Дилеје у мушкарце претворила,
Многе од њих
Са ногу оборила,
А доста су обарали и мене
На колена,
По ћошковима,
У оковима
Камионџије, кавгаџије
Ожењени, свадбаџије;
Адолесценти су на мети,
Проклети
Од вајкада до сада,
Мада,
Када се све стисне,
Кроз годину кад клисне
Савести чисте
Све године ми исте

Избегавала сам преступнике,
Али нису они мене;
Престолонаследничке афере
И даље чувам у рукаву.

Пазарила сам нове крпице,
Испуњавала рупице,
Купила торбицу и ножић,
Спремна за Божић,
Јелку сам окитила
А окитили су и мене
И све је по старом.

Хаљина се пење уз колено,
Стопало клизи у лаковани облак
И последњи поздрав огледалцету.

Одлазим.
Враћам се убрзо.
Кад?
Док се не вратим.

Мушко да си

Мушко да си
Гола да се скинем,
Да ме узмеш оберучке
Попут кучке
Разномучке,
Да ми шапћеш
Прљавштине слатке,
Опојна слова
Без олова
Мрежа је моја празна
Без голова.

Зар не видиш од несанице
Ово тело невернице?

Мушко да си
Руке да ти љубим
Што на теби стоје
К’о багера два
Да се њима
Мигољиш,
Глигориш,
Да ме распиштољиш
До скелета;
Глуми Тихог
Ја ћу Прлета,
Прелета ћемо прелетети,
На касети албум пети.
Пециво нисам.
За овде?
За понети?

Зар не чујеш зов дивљине,
Суви вапај мачкетине?

Да си неко мушко
Да отворим ти душу;
Прстен да ми ставиш,
Потомке да правиш
Да ме опоравиш,
Загаравиш одпозади
Реда ради
Да ме спреда изуједа
Избичује и милује
Тај враголан што ти вири
Из оквира
На кошуљи.

Мушко да си
К’о што ниси
Да ме шећеш ти по Тиси,
А не само без разлога
Да ме мећеш на малога.

Да ли ме волиш?

Нећу и не желим да те питам.
Знам да ниси човек за везе.
Ти се чуваш за главно јело.
Ја сам само мезе.
Аперитив;
Што би се рекло.

Али,
Ако којим случајем
Нађеш неко јагње,
Пожелиш мале вепрове
За продужетак
Своје воловске лозе-
Мораш знати једну ствар.

Наћи ћу те.

Ти и твоје крдо ће пасти траву
На неком пропланку
У некој вукојебини.
Нећемо се играти жмурке.
Ја ћу жмурити на једно око.
Са снајпером.
Знаш да ми је тата
Војно лице у пензији.
Разумем се у мали
И велики калибар.
Ти ћеш бити сом,
А ја рибар.

Доћи ћу када буде Сунца на небу.
Или по месечини.
Или некад између,
Нисам још одлучила.

Понећу и мачету.
Оволику.
Живог ћу те одрати
И од тебе направити ташну.
Ниси баш толико леп за бунду или ципелице.
Ако нешто преостане-
Добијаш лептир – машну.

Везаћу те за грану најближег стабла.
Наглавачке.
Засећи ћу те испод десетог ребра
(Рачунам да ћу бар једно поломити успут),
Извадити бубрег и направити дивну супу.
Веруј ми,
Француски рецепт.

Од јетре и гуштераче правимо
Изврсну чорбицу.
Чорбасто је здраво.

Биће ту и цревца на жару,
Знам да то волиш;
Коленица у сосу од џигерице,
Димљени желудац,
Укисељени језик и срце у скрами.
Ма биће права гозба!
Знаш да одлично кувам.
Можда зовнем и комшије,
Нећу ништа да чувам и штедим.

А за десерт сам сачувала најбоље:
Бели бубрези у шлагу од беоњаче
Послужени у очној дупљи!

Затвори та уста,
Лудо мала,
Немој да балавиш.
И ја сам огладнела.

То је само хипотетички.
Ниси ти такав.
То су само тезе.

Знам да ниси човек за везе.
Није до тебе.
До мене је.
Нема потребе да се око мене бориш
Нити за моју руку оца да молиш.

Знам да ме волиш.

Бела чипка, црна чипка

Лежимо раширени по француским облацима:
Ти попут сокола на стероидима,
А ја глумим корњачу.
Без оклопа.

Шаљеш копљаника и коњаника,
Ја ти одвраћам пажњу
Јегуљом међу зубима;
Филтрирамо
Угљен – моноксид
На растојању од трептај и по;
Голишаво гледам горгонзолу горчине,
Гондолу помрчине
Вијугаш ми по коси.

Одвраћам те са пута.
Примећујем да ниси приметио:
Бела чипка на левој – црна на десној нози.
Боже, помози!
А ти ми опрости.
Нису ти зенице на врху темена.
Наравно,
За мене немаш времена.
И када те питам-
Код тебе је увек по старом.
Ништа ново.

Али ја имам нови парфем.
Осећам да имаш и ти.
Само није твој.

Још колико треба да бројим?

Још колико хладних вечера
И генетски модификоване романтике?
Не желим оцртане тактике и боксинг мечеве,
Два кечера против глечера
Кроз јадне скечеве.

Дозови ми име,
Ако га се сећаш.

Разглагољи ме!
Душу ми оголи,
Али желим да кажеш.
И да видим да то озбиљно мислиш.

Још једном.
Још једном!
Војнички ме распали
К’о топовски удар;
Желим да имам потрес мозга
И богзна шта све.

Ја нисам једна од твојих конкубина.

А сада изволи:
Сам срчи и уживај
У царству својих млечних текућина.

Дуго ме није било

Није ме било
По парковима,
Музејима;
По свеучилиштима
И партијским прославама.
Није ме било
По библиотекама,
Прихватилиштима и дискотекама;
Нигде ме није било.
Дуго ме није било.

Није ме било
На бродовима,
На маскираним забавама за средњошколке;
Није ме било
На апсолвентским забавама
Ни у улици иза оне кафане.
Дуго ме није било.

Та рука у твојој руци и није баш моја.
Позајмила сам је.
То је грана неке липе,
Заливена киселим кишама.

Ја нисам ордевер на свадби твоје сестричине.
Не можеш да ме наручиш.
Нема ме у каталогу.
Ја сам орден из рата што користиш као облогу.

Ја сам макијато.
Ти турска.
Горча.

Није ме било
Ове године.
Бар не овог пролећа.
И то ме баш није било.
Дуго ме није било.

Осим,
Можда,
У твојим кошчатим очима.

Скувај ми кафу

Скувај ми кафу.
За доручак сам имала
Кришку очаја
И чашу греха.

Скувај ми кафу,
Без тебе сам постала
Шољица смрти
Без усана смеха.

Скувај ми кафу,
Када те молим лепо.
Уморна сам од
Препирки разних.

Ти то не видиш:
Убиство свирепо,
Кад под штиклама
Твој леш газим.

Скувај ми кафу
Ти бездушна стоко.
Том ножу на челу
У лице се смешим.

Ево ти слика
За црвљиво око.
Упамти ме по томе
Што грешим.

Једној бараби

Упознала сам те
На ћошку неке улице,
У једном граду,
Не знам ком.

Твој поглед се мерио
Хиљадама вињачића
Што су силазили
Низ твоје године,
А преко твојих усана
Вешто су се преплитала
Слова;
Лова ти је била
На измаку,
Изданку
Капиталистичког режима.

Био си ми познат
Из неких
Фантазија
Тарзанија и Тасманија
Пуниле су твој
Грудни кош
Сваког удаха,
Био си олош,
На први поглед,
Без блама и стида;
А то ме скида.

Фурао си зонфић
Џонија Кеша,
Блеђи од леша,
Са примесама
Аутобуске дизалице.

Моји хормони
Периодично су слали
Жмигавце
Твојој осушеној мускулатури,
У натури сам желела
Да ти платим рачуне
За струју
И телефон.
Кирију бих одмах решила.

Маштала сам о твом
Набреклом адреналину
Када би ме закуцао
У зид
Или уопште.
Терало ме терање,
Иако је био октобар месец;
Желела сам да ме
Сечеш,
Опечеш
Том цигаретом,
Што ти је стајала
Међ’ зубима.

Хтела сам да
Удубиш,
Улубиш
Моју карлицу,
Да ме одведеш на станицу
Последњег вриска
Задовољства;
Задовољан да задовољиш
Све моје потребе
Исконског надражаја,
Да језик твој
Постане аждаја
И ослободи
Наивне излучевине блуда…

Желела сам,
Ал’ узалуд –
Ти си тада олизао
Још једну чашу
Огавне смрти.

Претходно Старији уноси